О књизи: 2014 / Чак и ако не можемо да прихватимо фиктивну природу објективне стварности, барем ми може разумети да наше искуство на крају мора бити производ нашег перцептивног апарата. А ако ово разумемо, такође можемо схватити да елементи тродимензионалности такође морају бити производ овог апарата. То јест, способност репродукције феномена у смислу дужине, ширине и висине мора бити функционални аспект самог нашег апарата – јер не постоји замислив начин на који се простор „негде тамо“ некако појављује „негде овде“ само да би био испуњен предметима нашег опажања. Али пошто постојање самог апарата зависи од чињенице да је простор независна ствар, а не само дериват самог себе, читава идеја се урушава под сопственом тежином када схватимо наведено. Другим речима, када то заиста добро размислимо, схватамо да претпоставка постојања објективне стварности повлачи апсурдност да апарат перцепције постоји унутар производа сопствене производње. „Али“, могли бисте да приговорите, „шта ако постоји још један простор који такође постоји?“ Шта ако постоји нешто „слично“ простору наше перцепције? Одговор је једноставан. Не може постојати други "простор" јер је "простор" једноставно начин на који се ствари виде у смислу дужине, ширине и висине - а питати се да ли то може постојати независно од нашег перцептивног апарата исто је бесмислено као и питати да ли треба да постоји нешто " слично” овоме. Свако ко каже да "простор" може постојати једноставно је погрешно схватио шта је то: то није нешто независно, већ једноставно начин на који све постаје очигледно.